Poći mi je moliti. Noć me poput blagoslovljenog okrilja gleda na koljenima u hodu prema Vratima na koja pozemljari udaraju, psuju i odlaze s njih ne dobivši odgovora i očekivane plaće. Praznih ruku se vraćaju amo oni, koji nemaju hrabrosti čekati, strpljivo pričekati da Gospodar dođe, otvori vrata i pusti izvor da poteče tokovima duše njihove. Zemlja je siromašna, jer je malo pasivnih boraca. Svi znaju pljuvati, psovati, naricati, bacati kamenje i gađati plotunima, ali rijetki čekanjem otvaraju i najzatvorenija vrata. Krotki, krotki, nam trebaju. Trebaju nam oni, čija koljena služe da krotko čekaju. Oni imaju u rukama tajnu života i smrti. Mnogi su među nama.
