hebrejsko pismo, pismo kojim se služe Hebreji, razvilo se iz feničkoga trokutastog ili linearnoga pisma (nastalo u XIV. st. pr. Kr.). Njime su se Hebreji služili sve do vremena Ezre i Nehemije (V. st. pr. Kr.), a u židovskoj se predaji zvalo hebrejsko pismo (ketab ‘ibri). Njime je ispisan Gezerski kalendar (X. st. pr. Kr.), Mešin stećak (oko 850. pr. Kr.) i natpis u tunelu Šiloe u Jeruzalemu (VIII. st. pr. Kr.).
Hebrejskim pismom pisani su biblijski tekstovi sve do II. st. pr. Kr., kada se postupno počelo pisati aramejskim kvadratnim pismom (ketab merubbah), koje su Židovi počeli upotrebljavati po povratku iz babilonskoga sužanjstva (539. pr. Kr.). Njime se služe Židovi još i danas. Biblijski rukopisi pronađeni u Kumranu 1947–56 (iz II. st. pr. Kr. do II. st.) pisani su i drevnim hebrejskim pismom i aramejskim kvadratnim pismom. Kurzivno hebrejsko pismo nastajalo je i razvijalo se postupno od IX. st. pr. Kr.; suvremeno kurzivno hebrejsko pismo nastalo je u doba učenoga rabina Rašija (XV. st.).
U hebrejskom pismu pišu se samo suglasnici, i to s desna na lijevo; ima 22 slova. Da bi se mogle ispravno i bez posebnih poteškoća pročitati riječi koje imaju iste suglasnike a različite samoglasnike i, samim time, različita značenja, već su potkraj Staroga zavjeta ispisivali pomoćne suglasnike alef, vav, he i jod kojima su u dvojbenim slučajevima označivali duge samoglasnike. Tu su praksu zadržali Židovi do danas. Ipak, da bi se moglo s lakoćom čitati hebrejski tekst, masoreti su uz suglasnike ispisali posebne znakove (masoretski znakovi) kojima su označili samoglasnike.
