“Ja ne biram ono što imam. Ne biram, u stvari, ništa, ni rađanje, ni obitelj, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto.
Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe. I prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva.
Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali neću da znam za to.
Svejedno dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.”
Meša Selimović