… njima… koji su na Hegelov 239. rođendan…
glasovito opovrgnuli tezu da strast i brak ne idu zajedno…
… Artemidi i zeničkom Sokratu
… hrabrim ljudima!
Si vu plé…!
… Mala razočaranja kao izgubljene drahme.
Propali brak. Trogodišnja kćerka… Soba s igračkama…
Gradska ogovaranja…
Oči željne plesa,
vatre zavodljivog mediteranskoga sunca.
Tradicije… Religije… Opomene. Otac… majka.
Ljudi koje ne poznajem… Pritajeni
gimnazijski sni… na trenutak
raskrvavljeno renesansno mlado srce.
Uzavrele rijeke žara… vjetrovi ženstvenosti…
Zeničko nebo zamrljano smeđim kistom koksa… čelika.
Kiše… zeničke kiše… kad sam ti se nadala!
Jednom si naišao… Podigao me na svoja široka ramena…
Artemido… efeška božico…
Ljubim godine tvoga života kao svoje.
Prikrivam zeničkim ružama lice.
Satima radim… ne bil’ te nekako usrećio…
Umor me obuhvaća. Sijede misli
kao bijelom bojom posuto socijalističko pozorište.
Slabi vid,
probadaju me boli u prsima…
Nekad sam imao petlje:
u trećoj smjeni (hrđom ljudske zavisti) ugašene čeličane,
čitat’ noću Thomasa Manna…
ubacivati ugljen u peć…
Popeti se na kamen,
brisati crveni ruž neke brinete parižanke,
s usta staroga druga iz kafane Michela de Motaignea.
Hoću li s tobom za deset… dvadeset godina
proštetat’ bulevarom naveče’…?
Gledati kako Bosna mirno teče.
Moja draga zornice… Moja najdraža ljubavi!
Dajem ti sve što jesam.
Sve što sam jedva usput sačuvao:
dva zlatna ordena svoje majke,
par stotina nepročitanih knjiga…
Artemido… Neka te ne bude strah… Neka… !
Perzeji svijeta s plamenim kerubinima
plamtjet’ će nad tvojim pedljom neba…
Zeničke kiše će proći… i mi ćemo jedno s drugim,
pod ruku –
za nekih deset…dvadeset godina,
ko’ u nekom filmu iz ludih sedamdesetih,
prošetati još kojiput zeničkim bulevarom…