Čuješ li me
moj dobri anđele,
nisam ti odavno ništa govorio,
znam da sve vidiš i čuješ,
da razumiješ svaki moj uzdah,
a kamoli sve ono što se nakupilo na duši.
Boli,
o tome ti ne moram ni pričati
ne samo
praznina,
nego i
susreti
kojih nema,
ljudi
koje više ne vidim,
lica
koja više ne poznajem,
glasovi
koje ne razumijem,
oči
kojim se više ne mogu radovati
jer
ukradoše nam život,
otuđiše nas
kao najveće neprijatelje,
uplašiše nas
da me i rođeni izbjegavaju
i zato ću te i večeras čekati
da ti se pojadam,
da mi bude malo lakše,
da me netko bar čuje,
i još bih te zamolio
da pokušaš,
sa svojim prijateljima anđelima,
učiniti neko čudo
da nam se vrati život,
da opet, kao nekada davno, budemo ljudi.
Fra Zvonko Benković
