Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci.
To plače najveći Vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Nikada ne napada stada, tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta. I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan.
Nespretno su ga ranili. Pucali iz potaje a nisu ga dotukli… Kako mu izgleda dan ? Na što mu liči noć? Jer strašno je i grješno kada te neuko odstrijele u nečem gdje si pravedan. Pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korijenje.
A ti si pravi Vuk. I još više od Vuka. Tko je taj što je pucao? Čime je povukao oroz? Mržnjom, strašću ili zavišću?
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni Slobodom ni Bolom. Naš san je nemoguće a nepoznato naš zavičaj. Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju…”