Ponadati je se, da ću jednog dana hodočastiti u tu bogomolju, te svoga Krista umiti, poljubiti… zagrliti!

Ove noći, dok ovo pišem opterećen sam velikim brigama i velikim kušnjama spram sebe i moje obitelji, ali nikad nisam bio svjesniji da samo Bog i Njegova volja jesu jedini ispravan put.

Kao da je srce za nešto drugo stvoreno!? Sva svrha srca je u tome da se nesebično potroši. Ono je kolodvor koji živi dokle god ima susreta, dokle god se prolazi njime, čeka, strepi, moli, tuguje, odmara u bezbrižnom promatranju raznobojnih vlakova koji prolaze njime. Kad nestane susreta, kad vlakovi prestanu stizati i odlaziti, kad nestanu s njega glasovi, tad kolodvor zamire. Postaje pust. Tmuran. Oko njega se počnu motati sumnjivi likovi zlokobna izgleda.

Sve se češće susrećemo s raznoraznim stresovima, često se iznenadimo tuđim reakcijama na neke banalne situacije. Često se čudimo sebi i svojim reakcijama. Kako to da ono što se najviše trudimo skriti u najnezgodnijem trenutku izbije iz nas?

Možemo zuriti u hostiju tjelesnim očima, možemo je držati na ruci ili jeziku a da se ništa ne dogodi ako su oči duše zamračene grijehom. Naprotiv, ako prepoznamo Isusa onda kličemo od radosti što smo ga prepoznali i što je on prepoznao nas kao svoje.

Kad ste vidjeli neku reklamu koja vas poziva da pomirišete nešto osim u reklamama za deterdžente i sredstva za pranje rublja? Pa čak ni tamo ne tako često. Ja ne znam ni jednu takvu. Zašto? Jel to slučajno? Meni se čini da nije.